Текст:Мој је предњак
Био један човек па имао жену која је хтела свакад да је њена реч старија, а сиромах муж морао јој давати за право. Један пут кад су седили пред кућом, пролети онуда велико јато ждралова, а један ждрал пред свима измакао поздраво.
Гледајући жена ждралове рече мужу: "Вида, човече, како онај ждрал напред лети, оно је баш мој!"
"Није, жено", рекне човек, "оно је предњак и старешина оних других ждралова, а ја сам твој старешина, даклен је мој предњак."
"Није твој, него мој", одговори жена, и тако није твој него мој, они се посвађају, те најпослије жена рекне човеку:
"Човече, ако неће бити мој предњак, ја ћу умрети."
"Па умри", одговори јој човек, "један пут нек је и моја старија."
Жена легне пак се начини да је умрла. Лежећи тако целу ноћ, кад буде у јутру, рекне јој муж: "Устај, или ћу сад ићи да зовем жене да те окупају и наместе."
"А јели мој предњак?" проговори она, а он јој одговори: "Није."
А она рече: "Кад није, нека ме купају."
Потом отиде муж и дозове жене, те је окупају и наместе. Онда човек као наричући око ње пришапће јој: "Устај, или идем да те огласе."
"А јели мој предњак?" запита га она, а кад јој он опет одговори да није, она му рече: "Кад није, нека ме гласе."
Кад већ дође време да се сахрањује, опет јој муж пришапће: "Устај, сад ће доћи поп и ђаци да те прате у гробље."
"А јели мој предњак?" Запита жена, а кад јој он опет одговори да није, она рече: "Кад није, нека ме прате."
У томе дође и поп и ђаци и свет се искупи, те је изнесу на авлију те свештеник очита последњу молитву, а човек као плачући над њом пришапће јој: "Устај, несрећницо! зар не видаш да те хоће у раку да те носе?"
"А јели мој предњак?" упита она, а кад јој он опет рече да није, она одговори: "Е кад није, нека ме у раку носе."
По том однесу је у гробље, и кад је спусте у раку, свештеник по обичају баци на њу земље па оде први. Онда муж рекне свету: "Идите, браћо, полагано кући мојој, ето одмах и мене, само хоћу да је ја сам земљом покријем тако сам јој се заверио."
Онда свет ко оде ко не оде, а муж се спусти у раку, па викне жени кроз заклопац: "Устај, проклетницо! Ето хоће земљом да те затрпају."
"А јели мој предњак?" Запита она опет, а кад јој муж одговори да није, она му рече: "Кад није, човече, а ти иди кући, подај свету нека једе и пије за моју душу, а мене нека затрпају."
Кад муж види да ништа не помаже, он дигне заклопац и рече: "Устај! твој је предњак, нека те ђаво носи!"
Онда жена ђипи онако с покровом, па стаде трчати за светом и викати: "Станте, народе, мој је предњак! мој је предњак!"
А свет кад види, помисли да се повампирила, па бежи! а кад чу поп где она виче: "Мој је предњак!" помисли да она мисли њега, па бежи колико игда може, а жена све претрчала па јури за њим вичући: "Стани, попо, мој је предњак!"
А кад поп види да ће га стићи, падне од страха – а она прође вичући: "Мој је предњак!" и тако отиде кући.